ПСИХОСЕКЦИЈА
Advertisements

Значај вртића у раној доби

Присуствовао сам једном занимљивом састанку у малој сали општине Лучани. Одржан је састанак локалне заједнице и предшколске установе „Наша радост“ Лучани у оквиру пројекта ФНЂ који се реализује у КотрВртићажи.

Када говоримо о резултатима већине истраживања, у којима су се истраживачи бавили са проучавањем утицаја вртића на дететов сазнајни развој, потврђују позитиван утицај нарочито вртића високог квалитета на развој мишљења и говора, и то без обзира на дететову породичну средину.

Према томе, активности ЦИП-Центра за интерактивну педагогију, као стратешког партнера Фондације Новак Ђоковић, усмерене су на подршку Предшколске установе и локаланој заједници да унапреди програме и услуге намењене деци и породицама. Предвиђене обуке, менторска подршка  као и прилике за размену искустава  треба да допринесу развијању квалитетне васпитно образовне праксе. Истовремено, представници локалне самоуправе и институција које су позване да се брину о деци, подстакнути су да развијају стратегије како да унапреде статус предшколског васпитања и образовања у општини Лучани, с обзиром да је по званичној статистистици  обухваћено мање од 12 посто деце узраста 3-5,5 година.

Родитељи су од самог почетка укључени у развијње програма, а прва заједничка акција била је уређење дворишта и прилаза Школице.

Кроз менторску подршку обезбеђен је и додатни подстицај за развијање програма и унаређивање квалитета васпитно образовног рада  Школице живота у Котражи.

Школицу тренутно похађа 25-оро дечака и девојчица из села Котража, а идеја је да се предшколска установа и локалана заједница оснаже да развијају програме и услуге, како би што већи број деце имало прилике да се игра, дружи и учи у друштву својих вршњака.

Значајни резултати и разлике између деце које похађају програм и оне деце која не похађају програм уочаваће се у говорној култури и мисаоном процесу у неком догледном периоду. У нестимулативном средини је битно отворити вртић због дружења деце и њихове едукације, а на овај начин и родитељи се више социјализују у оквиру програма и сарадње са установом.

Advertisements

Добра/лоша стратегија

Ucenje-kad-kako-gde-sta

 

 

 

У процесу стицања знања и развоја навика вештина треба применити неку стратегију да би постојао и неки резултат. Једна стратегија би можда и помогла и разјаснила досадашње заборављање наученог.

У недостатку боље стратегије учења, ученици и студенти, користе начин учења који се најчешће назива “ишчитавање”. Он подразумева да се више пута чита исти текст, са циљем да се боље разуме или детаљније запамти. Сви они који су примењивали овај метод у ранијим годинама свог школовања, или га, на нашу несрећу веома често, примењују и када одрасту знају да су основни недостаци овакве стратегије учења: брзо опадање интересовања, губитак пажње и лоша меморија детаља.

Због чега се то дешава и како да решимо овај проблем? Да ли је могуће учити и памтити без проблема?

Да бисмо одговорили на прво питање потребно је да знамо које су то фазе памћења кроз које пролазимо док учимо. Видите, људи највише проблема у учењу, као и у другим стварима у животу имају, зато што не знају детаље. Памћење је за њих памћење и то је то. Они не знају да је памћење процес од три фазе које функционишу на овакакав или онакав начин. Дакле, које су фазе памћења?

Постоје три фазе у којима се одиграва наша меморија: прва се назива чулном меморијомдруга привременом и трећа дуготрајном меморијом.

  1. Чулна меморија почиње у моменту када, на пример погледамо неко набрајање. Она је визуелна, или аудитивна, може бити кинестетичка (додир), офлакторна (мирис), густаторна (укус). Траје пар секунди и служи да наш мозак постане свестан да смо нешто уопште видели. У овој фази још увек не можемо да говоримо о “памћењу” које нам треба да бисмо сматрали да је нешто научено.
  2. Привремена меморија траје пар минута и током ње почиње “обрада података“. У овој фази нам постаје “јасно о чему се ради” у тексту који читамо (интеграција). Тада од свих информација бирамо оне које су “важне” (селекција), јер мозак не памти све информације по реду, него кључне појмове који нам служе као окидачи за присећање . Током ове фазе наш ум нас припрема или за процес одбацивања (заборављање) свих неважних ствари или за дуготрајно памћење оних ствари које процењујемо као важне. Оно што је веома важно у овом моменту је да схватимо да смисао ове фазе памћења није складиштење него повезивање и избор информација.
  3. Дуготрајна меморија траје неограничено и она представља трајно везивање информација (утискивање) у наше синапсе.

Проблем који имамо са памћењем налази се на почетку фазе дуготрајног памћења. До тада је стање у којем се налази наше ученеј мање – више у реду. Прочитали смо, разумели и имамо “осећај” познавања материје. Међутим, када покушамо да поновимо видимо да је наше присећање на око 40% или ниже. Ово је, на пример, јако лепо видљиво код студената права којима је учење права веома интересантно “када га читају први пут” како воле да кажу, али да највећи проблеми настају када све те информације треба да запамте.Шта је проблем? Проблем је у томе што ми процес меморисања зауставимо у другој фази и наше учење остаје заробљено на нивоу “разумевања”. Ми углавном никада не прођемо преко моста дугорочне меморије и, апсурдно, за памћење не примењујемо технике памћења него стратегије и технике за пријем и обраду информација, а мозгу остављамо “на слободу” да нешто запамти или не. Зашто то радимо? Зато што након “разумевања” прочитаног текста ми имамо једно 4-5 минута савршеног присећања – јер краткорочна меморија и траје до 8 минута. Занесени тиме ми сматрамо како смо нешто меморисали и настављамо са даљим учењем или прекидамо учење. Овде настаје проблем. Ако замислимо да између краткорочне меморије и дугорочне постоји мост чијим преласком осигуравамо памћење и присећање – ми тај мост не пређемо, него се окренемо и вратимо на почетак пута.

Шта се дешава након тога? Ми, пошто нисмо свесно прешли мост меморије, наш ум крене да одлучује шта је важно да запамти и, пошто у свим инфоррмацијама које смо унели у мозак налази, углавном апстрактне  информације, симболи, стручни термини, поделе, анализе и набрајања – што нема везе са трима стварима које он преферира “игра, спавање и храна”, он одлучује да све те податке пошаље у привремену канту за отпатке (Recycle Bin). Тако заборавимо, али не сасвим, него довољно да не можемо да се присетимо, али да се, када погледамо у књигу самоуверено сетимо свега.

Шта се дешава после? Пошто података нема, ми доживљавамо неуспех или у својој соби за учење или у учионици где демонстрирамо знање. Доживевши неуспех, након периода самосажаљевања, враћамо се учењу и радимо поново оно исто што смо радили и раније читамо долазећи до “моста” између краткорочне и дугорочне меморије и опет га никада не прелазимо, надајући се да ће “усуд” меморије неком вишњом силом одлучити да нешто запамтимо. Заправо ми само не поентирамо.

Шта би требало да радимо да бисмо податке осигурали у дуготрајној меморији?

Да бисмо осигурали податке и да би нам били доступни, потребно је да урадимо што више од следећих процедура:

  1. Да учење поделимо у залогаје (Chunks) – пажња траје од 30 до 180 секунду у просеку, зато читајте максимум 3 минута у континуитету. Тад прекините читање, размислите, запишите, подвуците…
  2. Да визуализујемо појмове које памтимо – Најбитније ствари (појмове) замислите на “менталном екрану”. Уколико су апстрактни – представите их симболима (на пример – памћење замислите као слона, реч “појам” као мозак, итд )
  3. Да асоцијативно повезујемо појмове – повежите појмове које памтите асоцијацијама (Менталне Мапе су идеалан алат за повезивање асоцијација, визуелизација и Chunk-овања који се данас промењују широм света од школа до корпорација)
  4. Да обнављамо у меморијским циклусима – Обавезно обнављајте у кратким цртама без гледања у извор (књигу или белешке). Најважнији циклус понављања је након 24 сата. Ако тада не поновите заборавићете око 70-80% информација које сте јуче учили, тј нећете моћи да их се сетите без “вирења”.

Извор: Школа интелектуалних вештина

Добар дечји меморандум

Овangry-kidај чланак сам видео на страним сајтовима, на сајтовима наших школа, организација, медицинским установама… мислим да је веома корисно да се види да су наша деца важна нама. 

Меморандум може да буде водич у разумевању односа…

 

Дететов меморандум

  • Не квари ме. Знам да не треба да имам све сто тражим. Само те проверавам.
  • Не бој се да будеш одлучан са мном. Ја то више волим. Тад знам где сам.
  • Не користи силу против мене. То ме учи да је сила једино што се рачуна. Одговорићу спремније на упућивање.
  • Не буди недоследан. То ме збуњује и чини да избегавам све што могу.
  • Не обећавај; можда нећеш моћи да испуниш; то ће нарушити поверење које имам у тебе.
  • Не наседај на провокацију када ти кажем да нешто радим да бих те узнемирио. Онда ћу покушати да постигнем нове победе.
  • Не чини да се осећам мањи него што јесам. Одговорићу правећи велике глупости.
  • Не ради за мене оно што могу ја сам. Тада се осећам као беба, и могу да наставим да тражим услуге.
  • Не дозволи да својим лошим навикама одвучем превише твоје пажње. То ме охрабрује да са њима наставим.
  • Не осуђуј моје емоције. Не знам зашто су одређене ствари добре а друге лоше. Одговорићу спремније ако ме научиш како да се носим с њима.
  • Не претварај моје грешке у грехове. Морам да научим да правим грешке без осећаја да нисам добар.
  • Не тражи објашњење за моје лоше понашање. Понекад заиста не знам зашто сам нешто учинио.
  • Не говори да сам злоћаст. То ће ме збунити и натерати да створим слику која није истинита. Покушај да се усмериш на моје понашање. Покажи како је моје понашање лоше и дај пример правилног понашања.
  • Не критикуј моје понашање у „ватри“. Из неког разлога у тим ситуацијама слабо чујем а моја сарадња је још гора. Треба предузети кораке али касније.
  • Не исправљај ме пред другима. Више ће значити ако то урадис тихо, када смо сами.
  • Не искушавај превише моју искреност. Понекад сам преплашен и говорим лажи.
  • Не штити ме од последица. Морам да учим из искуства.
  • Не одбацуј ме када постављам отворена питања. Ако то урадиш, видећеш да ћу почети да информације тражим на другом месту.
  • Не одговарај “луцкастим“ или бесмисленим питањима. Ако то урадиш видећеш да само желим да ти досадим.
  • Никад немој ни да спомињеш да си перфектан и без мана, то ми задаје тежак задатак.
  • Не брини због тог сто мало времена проводимо заједно. Важно је како се оно проводи.
  • Не дозволи да те забрину моји страхови. Тад постајем још уплашенији. Покажи ми храброст.
  • Понашај се прма мени као према пријатељима, тад ћу ја бити твој пријатељ. Запамти, више учим од примера него од критике.

 

Adapted from newsletter published by Chicago Council, Community Child Centers, Inc. November, 1963

ОСЕЋАЊА/ЕМОЦИЈЕ

Развој осећања/емоција је важно за децу млађег узраста. Тако, ко није добио капацитет да пружи емоције он/она није у могућности и да даје емоције.

Шта су емоције?

Емоције представљају карактеристично узбуђено стање организма изазваним неким субјективно значајним стимулусом на који он усмерава активност (приближавања или удаљавања). Емоције као што су одвратност, гнев, љубомора су настали из почетног дела незадовољства, а исто тако љубав, радост, нежност и осећање поноса диференциране су из осећаја задовољства.

У детињству се емоције брзо и лако јављају, изражавају спонтано, отворено и бурно, али исто тако брзо нестају и смењују се (у свега неколико минута). Да би појам емоције (или прихватљивију реч за децу осећања) приближили деци предшколског узраста кроз игру и цртање кренули смо путем радионица. У радионичарском духу требали би да спознају своје капацитете и капацитете својих другова и другарица.

Циљ нам је:

  • да деца уче да препознају или разликују емоције
  • да у лежерној атмосфери уче и вежбају препознавање емоција
  • да проширимо дечја искуства новим доживљајима и опажањима
  • да подстакнемо креативност, да искажу слободу у исказима, говорном стваралаштву и игри.

Ову радионицу можете погледати овде ППП – Моја осећања

Школско учење

УчењеДа би неко у животу могао да напредује, потребно је искуство. Да би неко стекао искуство потребан је добар предавач и време. Свакако да трансфер знања битно мења онога на кога се примењује и та промена може бити трајна.  

Школско учење је неисцрпна тема. Разне технике и приступи у учењу доводи до резултата.

 

 

Шта можемо урадити? Пар савета пренећемо и овим путем…

           

Школовање је сложен и дуготрајан процес где успех детета представља много више од самих оцена. Успешност ученика поред оцена обухвата и низ способности да се прилагоди правилима живота у разреду и буде прихваћен међу децом на шта утиче мотивација детета, емоционална зрелост, самоконтрола, осећај одговорности, способност сарадње и комуникације са другом децом.

Без труда нема и учења. Дете мора да схвати да није све лако и забавно. Учење је тешко али резултате је лако сагледати. Успешан ученик зна да планира своје време и мотивисан је изнутра. Такво дете учи због самог учења и стицања знања. Награда коју добија из таквог става према учењу је у осећању задовољства при стицању знања и повећању сопствене компетенције.

Рад са децом код куће креће од најранијег доба живота. Разговарајте са дететом, читајте му а позитиван однос према математици развијајте још у претшколском периоду кроз игре са лего коцкицама, логичким игрицама.

Предметима које не воли мора приступати на позитиван начин. Све треба учити, јер је то неопходан темељ за живот.

Захтевајте од деце да сама, чим су за то способна, обављају задатке и различита задужења.

Постављајте детету ограничења само онолико колико је неопходно, али та малобројна ограничења доследно спроводите и постављајте још у раном детињству. Када дете није у стању нешто да уради оставите га неко време да покуша само, да се неко време труди а тек му касније помозите, ако није успело у самосталном покушају. Немојте одмах да урадите оно што оно не може уместо њга.

Често и спонтано хвалите и охрабрујте децу када нешто покушавају да ураде. Стално треба имати на уму како награде и похвале више и успешније мењају и подстичу дечије понашање него казне и критике.

Све је релативно па несмете бити оптерећени оценама. Деца пролазе кроз разне фазе, успоне и падове, промене интересовања. Рад и само рад увек доноси резултате.

Родитељ треба да изгради и добар однос са наставником. Сарађујте али никако немојте да се уплићете у рад наставника. Поделите одговорност са наставником, испричајте шта примећујете код куће, имате ли проблема у односу са дететом или нешто треће утиче на њега. То ће помоћи наставнику да сагледа ситуацију и постави себи циљеве. Одредите датуме када ћете проверити како дете напредује и утврдите са наставником које задатке и вежбе треба да ради код куће да би се побољшало. Заједничким деловањем родитеља и наставника се може много учинити за дете, свако на свој начин. Сопственом детету кадгад треба објаснити да наставници нису непријатељи, већ само процењују нечији рад. Неуспех може имати корен у уверењу детета да га наставници или другови из разреда нападају, чиме избегава сопствену одговорност. Објасните му да људе око себе мора да гледа као особе које ће му помоћи да се побољша.

Петак тринаести

IMG_0903

 

Замислите да је данас петак тринаести и нас је тринаест у учионици.

Да не поверујете у озбиљност „блоговоња“! 😉

Свакако да сам присуствовао практичном раду и примени знања, а то је тешко изводљиво на семинарима. „Блоговање“ је добар пример праксе.

КАЛЕНДАР

јун 2018.
П У С Ч П С Н
« мар    
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
252627282930  

Категорије

%d bloggers like this: